Vene predstavljaju krvne sudove kojima se doprema krv siromašna kiseonikom i bogatu ugljen-dioksidom sa periferije organizma do srcu. Ovaj tok, za razliku od arterijske cirkulacije koja predstavlja tok sinhron radu srca, jeste kontinuiran, a krv je tamnije prebojenosti nego u arterijama. Vensku cirkulaciju osim strukturnih delova samog zida (valvule) omogućavaju mišićna ,trbušna i grudna pumpa. Tok krvi kroz vene omogućavaju kontrkacije poprečno-prugastih mišića nogu, zatim prednjeg trbušnog zida i zida grudnog koša. Najznačajni faktor koji otežava vensku cirkulaciju je sila gravitacije.

Poremećaji venske cirkulacije spadaju među najčešća oboljenja savremenog doba. Velike svetske studije objavile su da 10% odraslih osoba iznad 35 godina starosti ima promene u slivu površnih vena nogu, a 3-4% opšte populacije boluje od hronične venske slabosti-insuficijencije (HVI). U našoj zemlji prema nepotpunim podacima od venskih oboljeja pati 15-20% ukupnog broja stanovnika.

Oboljenje vena češće nastaju kod žena. Taj odnos je različit u različitim starosnim dobima. U mlađem životnom dobu taj odnos je 3-4:1 u korist žena. Posle 50-e godine života oboljenje se gotovo podjednako javlja i kod muškaraca i kod žena. Ima podataka da se teški venski poremećaji sve češće pojavljuju kod mlađih muškaraca koji su naročito izloženi faktorima rizika (dugotrajno statičko opeterećenje, slaba fizička aktivnost, gojaznost,…). Venska oboljenja su najčešće izazvana nedovoljno poznatim, tzv.primarnim faktorima. Kod 70% obolelih može se utvrditi postojanje naslednog opterećenja za nastanak oboljenja vena. Pored toga mogu postojati niz drugih faktora koji mogu izazvati ili pospešiti razvoj venskih oboljenja (hormonalni poremećaji, dugotrajna statička opterećenja, povrede, zapaljenske promene i infekcije, nepravilne životne navike, nepravilna ishrana i pojava drugih oboljenja u kojima oboljenje vena mogu biti samo jedan od znakova bolesti).

Venski zid je građen tako da pospešuje tok krvi suprotno sili zemljine teže. Unutrašnji sloj zida vene– tunica intima gradi duplikature i tako obrazuje venske zalistke – valvule. Kretanje krvi kroz vene je sinhrono sa radom srca i krv se kreće ka srcu po drugim pravilima i zakonitostima za razliku od kretanja krvi kroz arterski sistem. Valvule sprečavaju da se venska krv vraća nazad-retrogradno i potpomažu tok krvi ka srcu. Srednji sloj zida vene- tunica media sastavljena je od elastičnih vlakana (čine veći deo ovog sloja ) i glatkih mišićnih vlakana.

Ovaj sloj zida vene odgovoran je za veliku kapacitativnost vena (velika sposobnost vena da po potrebi značajno povećaju svoju zapreminu usled elastičnosti samog zida).

Spoljašnji sloj zida vene- tunica adventitia predstavlja deo koji je najslabe razven,i čini ga rastresito vezivno tkivo. Ovaj sloj nema niti strukturalni niti funkcionalni značaj u samoj građi zida vene.

Venski sistem organizma sastoji se iz površnog i dubokog sistema.Vene koje se nalaze u potkožnom tkivu nazivamo površnim venama dok vene koje se prostiru duž dubokih struktura I čine pratilje istoimenih magistralnih artera, nazivamo dubokim venama.

OBOLJENJA VENSKOG SISTEMA
Postoje brojne podela oboljenja venskog sistema, koje u sebi sadrže etiološke, patogenetske I kliničke manifestace. U osnovi svih ovih podela, nalazi se morfološki i funkcionalni uzrok samog oboljenja koji se odnosi na ili na usporeni (dilataca vena) ili na prekinuti tok krvi (tromboza). U svakodnevnoj kliničkoj praksi, najčešće se radi o kombinaci ove dve menifestace.

U etiološke faktore koji utiču na pojavu venskih oboljenja mogu se svrstati genetski, mehanički, hormonski i toksiko- infektivni faktori. Gotovo nikada nemamo dejstvo samo jednog faktora tako da uvek govorimo o multifaktoralnom oboljenju. Nasledni faktor je gotovo uvek prisutan čak se kreće do 80% tako da za njega kažemo da je dominantni etiološki činilac.

Od faktora rizika koji utiču na pojava venskih oboljenja neophodno je izdvojiti profesije sa dugotrajnim statičkim opterećenjem i gojaznost.
Sobzirom na uspravni hod čoveka, statičko opterećenje, i silu gravitace najčešće se oboljenja venskog sistema manifestuju na donjim ekstremitetima, te je po podacima svetske literature ovom patologijom pogodjeno više od 50% radno sposobnog stanovništva. Rezultati svih epidemioloških studija ukazuju na to da 30 do 50% svetske populace ima neki od oblika hronične venske slabosti-insuficencije (HVI) donjih ekstremiteta. Učestalost raste sa godinama starosti a bolest se češe javlja kod žena u donosu 2-3 : 1 u starosnoj dobi od puberteta do 60 godine.
Shodno ovoj konstataciji, može se zaključiti da oboljenja venskog sistema donjih ekstremiteta imaju izuzetno veliki sociomedicinski i ekonomski značaj po društvo u celini.

Hronična venska insuficencija donih ekstremiteta
Venski sistem donjih ekstremiteta, se sastoji od duboke i površne venske mreže.
Površni venski sistem noge se sastoji od velike ( vena saphena magna) i male sakrivene vene (vena saphena parva) koje su medjusobno povezane mrežom površnih potkožnih vena.

Duboki venski sistem se sastoji od vena koje su pratilje istoimenih magistralnih artera.
Površne i duboke vene su medjusobno spojene komunikantnim i perforantnim venama. Perforantne vene probaju fascu mišića nogu i nazive su dobile po autorima koji su ih opisivali (Dodd,Boyd,Cockett).

Prikaz površnog i dubokog venskog sistema i perforantnih vena.
Venska hemodinamika se ne odigrava po istim zakonitostima kao arterijska.Venski protok je uslovljen akcijom srca (u manjoj meri), dejstvom sile zemljine teže (utiče negativno) i na kraju uslovljen je najbitnim faktorima a to su venska i periferna ekstravenska pumpa.Venskom pumpom se prazne vene i krv usmerava ka srcu. Površne vene se prazne u duboke putem komunikantnih i perforantnih vena bilo direktno ili indirektno. Mišići imaju najbitniju ulogu jer kontrakcijom prazne vene a u fazi relaksace se stvara negativan pritisak u dubokom sistemu što ima za posledicu tok krvi iz površnih u duboke vene. Venski zalisci usmeravaju tok krvi i sprečavaju vraćanje krvi nazad. Kada dodje do poremećaja na bilo kom od ovih nivoa, razvija se hronična venska slabost koju prati hronično vensko povećanje pritiska i pojava proširenih površnih vena nogu- varikozni sindrom .

Proširene površne vene ili varikoziteti su najuočljiviji znaci hronične venske slabosti. U početku su to minimalne promene da bi se u kasnijem periodu kod nelečenih pacenata javila izmenjena struktura kože, koje se istanjuje, gubi elastičnost i postaje sklona oštećenju i pri najmanjoj traumi. Ovo stanje se manifestuje pojavom venskih rana potkolenice- ulcus crurisa, koje teško zarastaju.
Najčešća komplikaca proširenog površnog venskog sistema jeste zapaljenski proces zida vene sa stvaranjem trombnih masa u samoj veni (thrombophlebitis). Klinički se ovo oboljenje manifestuje bolnom osetljivošću, lokalno povišenom temperaturom, crvenilom i otokom. Ove promene na površnom sistemu se izuzetno retko komplikuju tromboemboliskim komplikacama. Izuzetak je zahvaćenost ušća velike safenske vene u duboku venu kada je indikovano hitno hirurško lečenje.

Promene koje se dešavaju na nivou perforantnih vena obično su posledica promena na površnom ili dubokom venskom sistemu.
Insuficencija dubokih vena može biti primarna ili sekundarna najčešeće koja je nastala nakon zapaljenskih promena.

Posebno treba pomenuti trombozu dubokih vena kako zbog opasnosti od tromboembolijskih komplikaca tako i zbog postrombotskih sekvela koje se manifestuju u okviru postflebotrombotskog sindroma ( Syndroma postthrombophlebitidem).

Tromboza dubokih vena predstavlja akutno i po zivot opasno oboljenje, zbog vrlo česte komplikacije koja može da nastane usled tromboze dubokih vena a to je plućna embolija. Iz tromboziranih dubokih vena nogu može se odvojiti deo tromba I da venskom cirkulacijom dospe do plućnih arterija, što može dovesti do smrtonosnih komplikacija.

Ulkusi na nogama
U slučajevima kada je bolest vena dugotrajna, na koži nogu pojavljuju se venski ulkusi – ulcus cruris, za lečenje jedne od najtežih komplikacija hronične venske slabosti. Venski ulkusi su najčešće smešteni u predelu skočnog zgloba sa unutrašnje strane potkolenice. Dugotrajno stajanje prouzrokuje poremećaj u protoku kroz vene, krv ne teče ka srcu te nastaju promene na koži nogu. U područjima gde je nastao venski ulkus smanjen je nivo kiseonika a protok krvi kroz vene je usporen ili potpuno onemogućen. Venski ulkusi mogu uzrokovati jak bol a lečenje je dugotrajno i zahteva multidisciplinarni pristup. U slučajevima kada varikozne vene uzrokuju nastanak venskog ulkusa metoda izbora za lečenje je neka od minimalno invazivnih metoda čime se teži da se reši patofiziološki supstrat ulkusa. Te metode preusmeravaju protok krvi u zdravi deo venskog sistema sa ciljem da se ulkus smanji ili izleči.

Venski ulkusi nekada mogu da dovedu i do amputacije obolelog ekstremiteta!!!

Dijagnostičke provedure kod bolesti vena
Dijagnoza se postavlja se na osnovu anamnestičkih podataka, kliničkog pregleda i ultrazvučnog nalaza (kolor-duplex sonografa). Duplex sonografija kao brza i neinvazivna metoda je od velike pomoći u dijagnostikovanju jer se ovim pregledom dobija kompletan uvid u prohodnost i morfologu kako površnih tako i dubokih i perforantnih vena. Digitalna subtrakciona flebografija i perfuziona scintiografija predstavljaju invazivne dijagnostičke procedure, koje su rezervisane samo za najkompleksnija venska oboljenja kao i oboljenja vena koje nisu dostupne ultra sonografskom pregledu.
Metode lečenja oboljenja vena donjih ekstremiteta

Terapski postupci u lečenju vena mogu se podeliti na neinvazivne i invazivne metode.
Neinvazivne metode lečenja su: upotreba masti i emulzija biljnog porekla, koje prodiru kroz kožu i toniziraju zid vena (emulzije za kožu), heparinske masti, graduisana elastična komprsivna bandaža, posebne vrste lekova- venotonika i antiagregacioni lekovi i elastično-kompresivni zavoji.
Invazivne metode lečenja podrazumevaju klasične hirurške i minimalno invazivne hirurške metode.

Klasična otvorena hirurška operacija proširenih vena podrazumeva hirurško odstranjenje obolele velike safenske vene kao i svih njenih pritoka, uz podvezivanje perforantnih vena potkolenica. Ova metoda se primenjuje u hirurgiji dugi niz godina, i oporavak nakon ovakve operaije za razliku od minimalno invazivnih procedura je nešto dugotrajniji.

Minimalno invazivne hirurške procedure imaju za cilj obliteraciju bolesnih vena bilo termičkim ili medikamentoznim putem.
U minimalno invazivne hirurške procedure obolelih vena nogu spadaju:

1. Subfascijalna endoskpska perforantna sekcija (SEPS),
2. Radiofrekventni endovenozni tretman (VNUS),
3. Sklerozantna terapija varikoznih vena (foam sclerotherapy- sklerozacija etoksisklerolom)
4. Endovenozni laserski tretman (EVLA),
5. Oblteracija vena vodenom parom
U Klinici za Vaskularnu i endovaskularnu hirurgiju VMA se osim klasične hirurške operacije, već dugi niz godina uspešno izvode i prve tri gore navedene minimalno invazivne hirurške procedure.
Veliki korak u lečenju bolesnih proširenih vena nogu poslednjih godina učinjen je primenom radio-frekventnih talasa i lasera u hirurgiji vena.
Radiofrekventni endovenozni tretman – VNUS
Zahvat se izvodi ambulantno (nije potreban boravak u bolnici i bolesnik je odmah radno sposoban), u lokalnoj anesteziji i kratkog je trajanja (oko 90 minuta). Specijalnim kateterima koji se uvode u bolesnu venu radio talasima izaziva se termoablacija iste temperaturom od oko 120 stepeni.

Endovenozni laserski tretman – EVLA
Izvodi se na isti način kao i radio frekventni tretman samo što se na vrhu katetera aktivira laserski snop svetlosti, a rezultat je istovetan, tj (koagulacija) vene.

Prevencija
Prevencija oboljenja venskog sistema donjih ekstrreimteta zasniva se na uklanjanju uzroka koji mogu dovesti do hronične venske slabosti: regulisanje telesne težine, kontrolisana primena hormonskih preparata naročito kontraceptivnih pilula, izbegavanja statičkog opterećenja, izbegavanje blizine toplotnih izvora i sunčevih zraka, kao i korišćenje preventivne graduisane kompresivne bandaže.

Categoryaktuelno

U hitnim slučajevima        +381 785 8777